Posted in Ռուսերեն

Русский язык

Давно, очень уже давно, когда не только нас, но и наших дедов и прадедов не было еще на свете, стоял на морском берегу богатый и торговый славянский город Винета; а в этом городе жил богатый купец Уседом, корабли которого, нагруженные дорогими товарами, плавали по далеким морям.

Уседом был очень богат и жил роскошно: может быть, и самое прозвание Уседома, или Вседома, получил он оттого, что в его доме было решительно всё, что только можно было найти хорошего и дорогого в то время; а сам хозяин, его хозяйка и дети ели только на золоте и на серебре, ходили только в соболях да в парче.

В конюшне Уседома было много отличных лошадей; но ни в Уседомовой конюшне, ни во всей Винете не было коня быстрее и красивее Догони-Ветра — так прозвал Уседом свою любимую верховую лошадь за быстроту ее ног. Никто не смел садиться на Догони-Ветра, кроме самого хозяина, и хозяин никогда не ездил верхом ни на какой другой лошади.

Случилось купцу в одну из своих поездок по торговым делам, возвращаясь в Винету, проезжать на своем любимом коне через большой и темный лес. Дело было под вечер, лес был страшно темен и густ, ветер качал верхушки угрюмых сосен; купец ехал один-одинешенек и шагом, сберегая своего любимого коня, который устал от дальней поездки.

Вдруг из-за кустов, будто из-под земли, выскочило шестеро плечистых молодцов со зверскими лицами, в мохнатых шапках, с рогатинами, топорами и ножами в руках; трое были на лошадях, трое пешком, и два разбойника уже схватили было лошадь купца за узду.

Не видать бы богатому Уседому своей родимой Винеты, если бы под ним был другой какой-нибудь конь, а не Догони-Ветер. Почуяв на узде чужую руку, конь рванулся вперед, своею широкою, сильною грудью опрокинул на землю двух дерзких злодеев, державших его за узду, смял под ногами третьего, который, махая рогатиной, забегал вперед и хотел было преградить ему дорогу, и помчался как вихрь. Конные разбойники пустились вдогонку; лошади у них были тоже добрые, но куда же им догнать Уседомова коня?

Догони-Ветер, несмотря на свою усталость, чуя погоню, мчался, как стрела, пущенная из туго натянутого лука, и далеко оставил за собою разъяренных злодеев.

Через полчаса Уседом уже въезжал в родимую Винету на своем добром коне, с которого пена клочьями валилась на землю.

Слезая с лошади, бока которой от усталости подымались высоко, купец тут же, трепля Догони-Ветра по взмыленной шее, торжественно обещал: что бы с ним ни случилось, никогда не продавать и не дарить никому своего верного коня, не прогонять его, как бы он ни состарился, и ежедневно, до самой смерти, отпускать коню по три меры лучшего овса.

Но, поторопившись к жене и детям, Уседом не присмотрел сам за лошадью, а ленивый работник не выводил измученного коня как следует, не дал ему совершенно остыть и напоил раньше времени.

С тех самых пор Догони-Ветер и начал хворать, хилеть, ослабел на ноги и, наконец, ослеп. Купец очень горевал и с полгода верно соблюдал свое обещание: слепой конь стоял по-прежнему на конюшне, и ему ежедневно отпускалось по три меры овса.

Уседом потом купил себе другую верховую лошадь, и через полгода ему показалось слишком нерасчетливо давать слепой, никуда не годной лошади по три меры овса, и он велел отпускать две. Еще прошло полгода; слепой конь был еще молод, приходилось его кормить долго, и ему стали отпускать по одной мере.

Наконец, и это показалось купцу тяжело, и он велел снять с Догони-Ветра узду и выгнать его за ворота, чтобы не занимал напрасно места в конюшне. Слепого коня работники выпроводили со двора палкой, так как он упирался и не шел.

Бедный слепой Догони-Ветер, не понимая, что с ним делают, не зная и не видя, куда идти, остался стоять за воротами, опустивши голову и печально шевеля ушами. Наступила ночь, пошел снег, спать на камнях было жестко и холодно для бедной слепой лошади. Несколько часов простояла она на одном месте, но наконец голод заставил ее искать пищи. Поднявши голову, нюхая в воздухе, не попадется ли где-нибудь хоть клок соломы со старой, осунувшейся крыши, брела наудачу слепая лошадь и натыкалась беспрестанно то на угол дома, то на забор.

Надобно вам знать, что в Винете, как и во всех старинных славянских городах, не было князя, а жители города управлялись сами собою, собираясь на площадь, когда нужно было решать какие-нибудь важные дела. Такое собрание народа для решения его собственных дел, для суда и расправы, называлось вечем. Посреди Винеты, на площади, где собиралось вече, висел на четырех столбах большой вечевой колокол, по звону которого собирался народ и в который мог звонить каждый, кто считал себя обиженным и требовал от народа суда и защиты. Никто, конечно, не смел звонить в вечевой колокол по пустякам, зная, что за это от народа сильно достанется.

Бродя по площади, слепая, глухая и голодная лошадь случайно набрела на столбы, на которых висел колокол, и, думая, быть может, вытащить из стрехи пучок соломы, схватила зубами за веревку, привязанную к языку колокола, и стала дергать: колокол зазвонил так сильно, что народ, несмотря на то что было еще рано, толпами стал сбегаться на площадь, желая знать, кто так громко требует его суда и защиты. Все в Винете знали Догони-Ветра, знали, что он спас жизнь своему хозяину, знали обещание хозяина — и удивились, увидя посреди площади бедного коня — слепого, голодного, дрожащего от стужи, покрытого снегом.

Скоро объяснилось, в чем дело, и когда народ узнал, что богатый Уседом выгнал из дому слепую лошадь, спасшую ему жизнь, то единодушно решил, что Догони-Ветер имел полное право звонить в вечевой колокол.

Потребовали на площадь неблагодарного купца; и, несмотря на его оправдания, приказали ему содержать лошадь по-прежнему и кормить ее до самой ее смерти. Особый человек приставлен был смотреть за исполнением приговора, а самый приговор был вырезан на камне, поставленном в память этого события на вечевой площади

Posted in Uncategorized

Լեզվական առաջադրանքներ

  • Ո՞ր բառը պետք է գրվի փոքրատառով:
  1. Հայկ
  2. Գորիս
  3. Հայաստան
  4. Հայաստանցի
  • Գտի՛ր, թե որ բառներն են սխալ գրված:

Բազմաթիվ մարտիկ են հավաքվել դրսում, որպեսզի ուղղետոմս գնեն և ուղղարկեն իրենց իրերը:

  • Գրի՛ր 5 բառ ճիշտ ուղղագրությամբ և ենթարկի՛ր բառակազմական վերլուծության:
    Խնձոր+ենի
  • Ո՞ր նախադասության մեջ է ոսկի բառը գործածվել ուղիղ իմաստով:
  1. Ոսկի ձեռքեր ունի վարպետը:
  2. Գանձարանի ոսկին անհետացել էր:
  3. Ոսկի հասկերը ծփում էին դաշտում:
  • Ինչքա՞ն բառ կարող ես «քամել» քարտեզագրել բառից:
    Քարտ, եզ, գրել,
  • Բառակազմության ենթարկի՛ր հետևյալ բառերը: (Ուշադրություն դարձրու բառերի գրության ձևին. սովորի՛ր)
    վերելք
    երբևէ
    երբևիցե
    մարդ
    մարդիկ
    ամենաէական
    բազմերանգ
    ծովեզր
    մանրէ
    նորեկ
    վայրէջք
    խմբերգ
    էակ
    գոմեշ
Posted in Uncategorized

Վանի թագավորության վերելքն ու անկումը

Ք. ա. IX դարի վերջից Ասորեստանում սկսվեցին պարբերական խռովություններ, որոնք մեծապես սահմանափակեցին նրա նվաճողական հնարավորությունները։ Բացի միքանի արշավանքներից՝

Ասորեստանը միառժամանակ խոշոր հարձակումներ չձեռնարկեց ո՛չ դեպի արևմուտք և ո՛չ էլ դեպի հյուսիս։ Այդ ընթացքում սկսվեց Վանի թագավորության ընդարձակման շրջանը։ Այն արդեն
պատրաստ էր վճռական ճակատամարտի մեջ մտնելու Ասորեստանի հետ՝ Հարավային Ասիայում առաջնորդության, ինչպես նաև Միջերկրական ծովի արևելյան կողմով անցնող հիմնական առևտրային ուղիներում գերիշխանության համար:

ա. Ներկայացրո՛ւ։ Ինչպե՞ս հաջողվեց Արգիշտի I և Սարդուրի II արքաներին Վանի թագավորությունը վերածել տարածաշրջանի ուժեղագույն պետության։

Posted in Uncategorized

Հետաքրքրաշարժ մայրենի

1.Դասավորիր տառերն այնպես, որ բառ ստացվի:

նաշու, նղասե, մաիտան, նագուր, կոփիթոր, թոռա, լագդ;
Աշուն, սեղան, գարուն, փոթորիկ աթքռ, գդալ։

2․Ախոյան, աղմուկ, հարկատու, սուլոց, ելակետային, անեզր, բոլորովին, անհավանական, հաղարջենի, դեղձի բառերի մեջ ի՞նչ կենդանիներ ես տեսնում:
մուկ, կատու, օձ, կետ, եզ, լոր,

3. Ո՞ր թվականը ունի հականիշ, որը, սակայն, թվական չէ:

4․Կարապետ բառին նայելով  քանի՞ գոյական ես տեսնում:

5. Գրի ՛ր գոյականներ, որոնց առաջին կամ վերջին տառը փոխելով կստանաք թվականներ:

6. Գտի ՛ր` ինչն է մեկի մեջ մեկ, կրկինի մեջ` երկու, երեքի մեջ` ոչ մեկ:

7.  Գտի ՛ր «վերամբարձ» բառում թաքնված բառերը` առանց խախտելու տառերի հաջորդականությունը:

8. Ժխտական ի՞նչ նախածանց միացնենք «տակ» բառին, որ ստանանք «հարված»:

9. Ո՞ր բառն է «գին» մատնացույց անում և հոմանիշ է «մեծ», «վիթխարի» բառերին:

10. Ի՞նչ կստացվի, եթե «աղ»-ն ու «մուկ»-ը խառնենք իրար:

11. Ի՞նչ կստացվի, եթե «արկ»-ից առաջ «աչք» դնենք:

12. Հետևյալ բառերի տառերի վերադասավորումով ստանալ նոր բառեր՝ մշակ, ափսե, ժանր, վիճակ, գավառ, վտակ, մկրատ, պարկ, վկա:

Posted in Մայրենի

Հետաքրքիր փաստեր Տերյանի մասին

Վահան Սուքիասի Տերյանը (Տեր-Գրիգորյան) սկզբում բանաստեղծությունների տակ ստորագրել է «Վահան Տեր-Գր.»: Ուսանողական տարիներին կրել է Շվին, Վոլո և ուրիշ կեղծանուններ: 1907 թվականի վերջերից ստորագրել է «Տերյան»: 1910 թվականի մայիսի 10-ին Ցոլակ Խանզադյանին գրած նամակում կատակով ստորագրել է «Վահանուս Տերյանուս»:

Մի փոքրիկ դեպք Տերյանի մանկությունից

Վահան Տերյանի հայրը մրգերը սայլով էր առնում, թե «լավ է մի անգամ կուշտ ուտել, քան տասն անգամ համը տեսնել»։ Մի անգամ էլ, սովորության համաձայն, երբ սայլով ձմերուկ է առնում, Տերյանը ուրախությունից սկսում է ծիծաղել։ Հայրը ապտակում է, Տերյանի ծիծաղը լացի է փոխվում։ Ապա, համբուրելով, նստեցնում է ձմերուկների կույտի վրա ու սկսում սիրտն առնել ու բացատրել, թե ինչու ապտակեց.- Տե՛ս, էս բոլորն քոնն է, բալաս՛։- Հա՛, հըպը ինչի՞ զարկիր։- Զարկի, որ ուրախությունից սիրտդ չպատռի. շատ ուժով խնդալուց մարդու սիրտը կպատռի։Մի օր էլ հայրը գյուղամիջում նստած զրույց է անում հավաքված գյուղացիների հետ, ու Վանիկն էլ, ըստ սովորության, գիրկը նստած եղունգներն էր կրծոտում։ Խոսակիցներից մեկն էլ ինչ-որ ծիծաղելի մի դեպք է պատմում, ու հայրը ունկնդիրների հետ սկսում է քահ-քահ ծիծաղել։Շրա՜փ, իր փափլիկ թաթով մի փառավոր ապտակ է հասցնում Վանիկը հոր երեսին: Հայրը բարկանում է և հարցնում՝ ինչու այդպես վարվեց։- Զարկի, որ սիրտդ չպատռի։ Դո՞ւ չըսիր, թե շատ խնդալուց մարդու սիրտը կպատռի։ Հայրն իսկույն հիշում է ձմերուկի պատմությունն ու ծիծաղելով պատմում ունկնդիրներին։

Posted in Մայրենի

Ձյունե երազ

Երեկ և այսօր վերջապես այնպիսի ձյուն եկավ, որ կարծես շուրջբոլորը ձյունե երազի նմանվեց։ Այնքան գեղեցիկ  և լուսավոր էր ամեն բան նման կախարդական հեքիաթի։ Իհարկե ես չէի կարող բաց թողնել այդ հրաշքը և դուրս չգալ տանից։ Մենք մեր ընտանիքի անդամներով վայելեցինք այդ ձյունե երազը խաղացինք ձնագնդի, պատրասեցինք ձնեմարդ։ Վաղուց այսպիսի հրաշալի և գեղեցիկ ձմեռ չէինք ունեցել։

Posted in Մայրենի

Մայրենի

Առաջադրանքներ՝

1.Տրված բառերը դարձրու ածանցավոր՝ ձյուն, հեքիաթ, թիվ, բժիշկ:
Ձյունե, հեքյաթային, թվական, բժշկուհի։

2.Մեկ բառով գրիր.

Քար ունեցող-քարոտ
Կեղտ ունեցող-կեղտոտ
Մուր ունեցող-մրոտ
Յուղ ունեցող-յուղոտ
Ժանգ ունեցող-ժանգոտ
Փուշ ունեցող-փշոտ
Ցեխ ունեցող-ցեխոտ

3.Հետևյալ վերջածանցներով կազմիր նորբառեր,
յուրաքանչյուր ածանցով երեքական բառ:

-ական-գյուղական, դասական, տնական։
-արան-դասարան, սառնարան, վառարան։
-ավոր-գլխավոր, դատավոր, մեղավոր։
-անոց-ծաղկանոց, գազանանոց, հյուրանոց։
-իկ-պապիկ, մարդիկ, մկնիկ
-ակ-տնակ, գնդակ, սահնակ։

4.Հետևյալ նախածանցներով կազմիր նորբառեր:

ան-անբախտ, անտուն, անգույն։
վեր-վերսկսել, վերադաս, վերելակ։
գեր-գերարագ, գերակշռել, գերխնդիր, գերաճ։
ընդ-ընդարձակ, ընդարաջ, ըհնդհանուր։

Ածանց և վերջավորություն

Բառերի կազմությունն ուսումնասիրելիս շատկարևոր է ածանցները տարբերելվերջավորությունից:

Ածանցները, բառին ավելանալով, փոխում ենբառի ձևը և իմաստը. Օրինակ՝սենյակ-սենյակային, քար-քարոտ, լույս-լուսավոր

 

Վերջավորությունները, ավելանալով բառին, փոխում են բառի ձևը, բայց իմաստը մնում էնույնը, օրինակ՝ սենյակ-սենյակում, քար- քարեր, լույս-լույսից

Posted in Uncategorized

Տուշպա-Վան

Նոր մայրաքաղաք՝ Տուշպա-Վան
Ասորեստանյան զորքերի կողմից մայրաքաղաքի ավերումից հետո անհրաժեշտություն էր առաջացել կառուցելու նոր մայրաքաղաք։ Դա իրագործում է Սարդուրի I (Ք.ա. մոտ 835-825) արքան, որն արդեն իրեն կոչում էր «մեծ արքա, հզոր արքա, տիեզերքի արքա, Նաիրիի արքա»։ Նա Վանա լճի արևելյան ափի վիթխարի ժայռի լանջին կառուցեց Տուշպա մայրաքաղաքը, որը
դարձավ թագավորության տնտեսական և քաղաքական կենտրոնը։ Տուշպայի
դերակատարումն այնքան նշանակալի էր, որ Իշպուինիի և Մենուայի համատեղ
գահակալության շրջանից սկսած՝ «Տուշպա քաղաքի կառավարիչ» տիտղոսը
դարձավ արքայական տիտղոսաշարի անբաժան մասը: Հաջողությամբ շարունակելով պայքարը՝ Սարդուրին նաև կարողացավ չեզոքացնել ասորեստանյան սպառնալիքն ու զգալիորեն ընդլայնեց պետության սահմանները դեպի արևելք։ Այս արքայի ժամանակաշրջանից արդեն սկսվեց
Վանի թագավորության վերելքը։ Սարդուրի արքայի մյուս կարևոր նորարարությունն էր սեպագրի ներմուծումը։ Վանի թագավորությունից մեզ հասած առաջին սեպագիր արձանագրությունները հայտնի են Սարդուրիի անունով և գրված են ասուրերենով:

Posted in Ռուսերեն

Русский

Задание 6. Прочитайте текст.

В одной стране жил чудесный певец. Он пел прекрасные песни. Его песни были не только прекрасными, но они имели цвет. Они были разноцветными. Вы скажете – так не бывает. В сказке всѐ бывает. Его разноцветные песни были так хороши, что скоро он стал любимым народным певцом. Но он не был счастлив. Он не был счастлив потому, что ни разу он не спел песню, которая понравилась бы всем. Когда он пел розовые и зеленые песни, его слушали все юноши и девушки, а старики проходили мимо. Когда же певец пел красные и синие песни, то все люди средних лет открывали окна и двери, зато маленькие дети не обращали на них внимания. Но люди были разными не только по возрасту, но и по характеру. Веселые люди любили желтые и ярко-красные песни. Грустным и скучным людям нравились песни темные, коричневые и лиловые. Легкомысленным людям нравились песни любого цвета, но чтобы они были яркими и нарядными. Всю жизнь певец искал такую песню, которая понравилась бы всем – старым и молодым, жизнерадостным и печальным, задумчивым и легкомысленным. Из его светлой души вылетали песни удивительной красоты. Но каждый раз был человек, которому эта песня не нравилась. И певец сказал себе: «Значит, я плохо пел, если ни одна моя песня не понравилась всем».

Его слова услышало Солнце.

– Мой брат! – сказало Солнце. – Каждому нравится свое. И это очень хорошо.

– Что же здесь хорошего?

– Как что? – сказало Солнце. – Если всем будет нравиться одно и то же, у всех будут одинаковые чувства и одинаковые мысли. Тогда жизнь остановится и тебе не надо будет сочинять новые песни, а мне каждое утро появляться на небе.

Певец понял, и ему стало легко и весело. Он снова запел свои песни. Они были разные. Но каждый слушал ту, которая ему больше нравится.

Какой-чудесный, зеленый, желтый, розовый, легкомысленый,
Какие-прикрасные, расноцветный, хорошие, малинкие,
Какая

Posted in Անգլերեն

The dog and cat

At one time, the Cat was a furrier;

And the Dog had no hat for his head,
But, I know not how, from somewhere,
He had managed to snatch a lambskin.

And one day, in the early winter,
He went to the Cat with this fur.
“Greeting to you, Master Cat;
My head feels cold: for the love of God,
Take this fur and sew for me
A cap that will fit me really well.

You can rest assured about the money,
Only, do not take long to finish it!”

“With great pleasure, Uncle Dog,
It is merely a cap you want, not a coat!
As a favour for your esteemed custom,
I will have it ready by Friday.

There is no need to talk about money:
That would be truly shameful between us!
And, Heavens above, it is no great thing,
Only the price of a cap and no more!”

So on the Friday, prior to the Cat,
Uncle Dog, with his head bare,
Looking serious and hasty of step,
Went and stood before the furrier’s door:

“Where is the Master? Where is my cap?”
“He will soon be here, wait a little.”

Master Cat arrived wearing a fur coat;

He saw the Dog and under his whiskers
He muttered to himself a little
And then roared at the customer:
“Are you frost-bitten, impatient fellow,
Will you not let one breathe? You know,
It is no easy task: I have only just
Sprayed the fur with water, to sew it!”

“Well, bless my soul, say so then;
What are you getting so angry about?
I give you money to sew it up quickly,
If you can’t do it, I’ll come tomorrow!
Yon make a promise and don’t keep it,
Then you raise your voice and shout at me!
It’s all talk, talk, talk, talk:
How many more times am I to come and go?”

Thus spoke the Dog angrily
And departed, with his head still bare.

He called again and still it was not ready.
This time they swore at each other:
They used disgraceful and shamless words,
Like ‘thieving Cat’ and ‘bald-headed Dog’,

Cursed each other’s parents and much else,

And the affair ended before the judge.

The Dog and the Cat

By the time the Dog had gone back and forth,
Master Cat was reduced to bankruptcy,
And one night, he decided to run away,
And disappeared right out of sight..!

The Dog and the Cat

And from then on, to this very day,
The Dog has not forgotten his claim
And still remembers this incident:
Whenever he comes across the Cat,
He leaps up and chases after him
Demanding back his fur.

The Dog and the Cat

Whilst the impudent Cat suddenly
Swings round and angrily
Spits at the Dog, as if to say,
“I have just sprayed it, to sew it!”

The Dog and the Cat